Чињенице, гробови и стратишта наспрам чаршијских импровизација (фото)
Одговор приређивача Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“ на произвољне тврдње Емира С. из Козарске Дубице
Пише: Зоран М. КОС, новинар-истраживач и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Господин Сеферовић је у свом коментару на друштвеним мрежама у свега две реченице сажео целу историју апсурда, која у себи носи неколико кардиналних историјских грешака, произвољности и површног тумачења примарне архивске грађе. Као приређивач и уредник Зборника радова о огромној трагедији српског народа на простору Козаре и Поткозарја, немам лични проблем са нечијом приватном заблудом или нетачношћу. Међутим, изражавам дубоку
професионалну одговорност према јавном простору у којем се такве нетачности шире и узимају као чињенице. Пошто је коментар изнесен као директна реакција на мој ауторски текст, не осећам се лично прозваним, али се осећам апсолутно одговорним да аргументома и документима реагујем.
Повод за ову анализу је управо коментар Е.С. који овде преносим изворно и без икаквих измена:
„Ako se ide sa ideoloske strane a misli se na ideologiju nacionalnu. Onda se mora prvo identifikovati o kakavim ideologijama se radi. Pa prvo od Hrvatske . Njihova ideologija je HRVATSKA RASNA IDEOLOGIJA. Srbi imaju SVETOSAVSKU NACIONALNU IDEOLOGIJU. Za hrvatsku rasnu ideologiju ,citajuci dokumentaciju dogadjaja na Kozari 1942 ,nespominju se nigdje Srbi vec samo Vlasi. Uz tacno navedene podatke poginuli kako Srba-Vlaha tako i Domobrana. Za ustase nisam nasao. Sa ideoloske strane gledano radi se o nacionalnom sukobu. Ako se uzme da je i Komunisticka politicka ideologija imala udjela ,onda je za obje strane ona bila povod za ubijanje. Zato su i cetnici ucestvovali u toj operaciji. Treba reci da su Dubicki komunisti sve dok je Stanjin saradjivao sa Hitlerom imali prijateljski odnos sa okupatorom. Do trenutka napada Njemacke na Rusiju. Sto govori u prilog da su u prva dva mijeseca rata ,komunisti napadali Vosku K Jugoslavije. Posto je dokumentacija dogadjaja prilicno kompletna ,treba se obratiti Sudu BiH i zatraziti da se ti dogadjaji proglase GENOCIDOM nad Srbima i ostalima“
Објективна анализа извора захтева да се пре уласка у ширу расправу разјасни један суштински пример на случају учитељице Јелене Перовић из Хашана (иначе учитељице у родном месту писца Бранка Ћопића и његове прве супруге) и њене ратне молбе из 1941. године. На основу тог документа гдје она покушава да конструише тезу како она није Српкиња већ да сама тврди да је „Црногорка“, док истовремено српски народ Козаре сви ви сводите на „Влахе“. Само овај документ демантује овај апсурд: на терену су људи прогањани искључиво као Срби, а сами државни органи НДХ и усташе у својим извештајима и законима пишу и говоре потпуно другачије од „врлог коментатора неког“(Е.С.)!
Усташке власти Јелени Перовић дају отказ из државне службе искључиво зато што је Српкиња („грчкоисточне вјере”). Суочена са губитком посла и прогоном, она 1941. године покушава да докаже? да је држављанка Црне Горе, а вјероватно се тако и осећала? позивајући се на одлуку да се са Црногорцима има поступати другачије. Она сама у својој молби јасно наглашава да је тај сурови закон и прогон предвиђен само за Србе, издвајајући аргумент да она то није и да се не односи на Црногорце. Има свега само Влаха нема..
Ако сама жртва у документу потврђује да је закон скројен само за Срба, а усташка власт је због тога отпушта, поставља се логично питање за коментатора: Где су ту „Власи”, Турчине, „брате“ мој? Ни у усташком декрету ни у њеној очајничкој одбрани нема ни помена о Вашим конструисаним „Власима”, постоји само брутална реалност прогона православног српског народа.
Ваш покушај да преко само Богу знаних разлога и из очигледног очаја Србе претворите у „Влахе“, или како титоисти себе у „Црногорце“, представља класичан историјски цинизам и пуко политиканство којим се жели сакрити чињеница да су усташке власти на Козари и у Поткозарју прогониле и убијале искључиво српски народ. Напомена: овде говорим примарно о цивилима, деци и неполитички ангажованом становништву, у потпуности уважавајући и чињеницу да је на платанима у граду страдао одређен број девојака муслиманки које је повешао командант логора Јасеновац, усташки официр Динко Шакић. То су чињенице које се не могу релативизовати.
Као истраживачу, дужност ми је да укажем на историјски контекст: Јелена Перовић из Хашана је рођена сестра чувене Лепе Перовић, али и др Бране и др Данице, четири надалеко познате сестре Перовић из овог краја (Међувођа, па Машића). Њихова лична, потоња национална или идеолошка опредељења у овом тренутку уопште нису у фокусу мог интересовања, нити чињеница да су оне историјски остале упамћене на линији КПЈ и титоизма. Кључна и неумољива чињеница коју архивска грађа показује јесте да званични органи власти НДХ Јелену Перовић 1941. године отпуштају из службе искључиво као Српкињу (односно особу „грчкоисточне вјере”), а не као никаквог „Влаха” или SVETOSAVSKU NACIONALNU IDEOLOGIJU(Ово нисам имео намеру ни да преводим / пресловљавам или коментаришем!). То што се прогоњена учитељица у општем ратном паклу и под притиском усташког терора узалуд покушала спасити позивајући се на очево географско порекло преко Црногорског комитета у Загребу, сведочи о страху за голу главу и коренима потоњег титоизма у сестрама Перовић. Погубност таквог додворавања главом је платио збјег народа и војске под командом мајора Павла ђуришича, зар не?!Свођење становништва Козаре на анахроне термине попут „Влаха” представља историјски анахронизам и политички безобразлук.
Ево чињеница наспрам Ваших изнетих летимичних импровизација:
Поткозарски српски збег, жене, нејач и босонога деца у лето 1942.:
Сведочанство геноцида и затирања из 1942. године: Поткозарски српски збег, жене, нејач и босонога деца коју наоружани војници НДХ спроводе у логоре смрти. Ова фотографија је неумољив научни и визуелни доказ који руши све лажне симетрије и конструкције о „националном сукобу” две ратујуће војске. Ово је био државни пројекат истребљења једног народа и тачка ком.
Факсимил молбе учитељице Јелене Ђ. Перовић из Архива у Бањалуци, новембар 1941.
„Мој“ архивски аргумент објављен у Зборнику, који сам лично пронашао у Архиву у Бањалуци 2022. године: изворна молба Јелене Перовић црно на бело доказује да су Срби у државном апарату НДХ званично дефинисани и прогањани као особе „грчкоисточне вјере”, без икаквог помена о Вашим измишљеним „Власима”.
О измишљеној идеолошкој симетрији и „националном сукобу“
Прављење симетрије између државне, законски институционализоване расне идеологије НДХ и одбрамбене реакције српског народа на Козари је потпуна историјска глупост. Називати Козару „националним сукобом” је чиста произвољност, то је била спрега Трећег рајха и НДХ у извршењу геноцида над голоруким цивилима. НДХ је под окриљем Рајха радила национално чишћење за своје потребе, а за потребе Рајха уклањала Јевреје и Роме.И понешто за браћу Русе.
О наводном „непостојању” података за усташке губитке
Навод да подаци о губицима усташких јединица не постоје је неистина и последица чињенице да једноставно не познајете изворе. Ти подаци су више него доступни како у самој војној документацији НДХ, тако и у немачкој архивској грађи Трећег рајха. Немачки официри водили су изразито педантну, строгу и тачну евиденцију о губицима свих формација које су учествовале у офанзиви, укључујући и усташке одреде. То што неко не зна где да тражи, не значи да податак не постоји.
О револуционарном миту о учешћу четника на Козари 1942.
Тврдња о учешћу четника у операцији Козара у лето 1942. године је обична измишљотина и револуционарни мит КПЈ. То више није само став српске историографије, већ је и савремена хрватска историјска наука то јасно дефинисала као измишљотину. У нашел Зборнику ова тема је научно разобличена са обе стране: др Немања Девић из Београда детаљно анализира изворе и доказује одсуство четника, док др Владимир Шумановић из Загреба, на основу хрватских извора, потпуно демантује њихово војно учешће. Стога Вас јавно питам: У којим сте архивима уопште били, колико сте пута то лично истраживали и коју то релевантну литературу и примарне изворе имате за своје тврдње?
Истраживачки рад на изворима првог реда: Аутор и приређивач Зборника Зоран М. Кос током вишегодишњег рада на прегледању и дигитализацији оригиналне историјске грађе у Архиву. Научна истина почива овде, а не у површним чаршијским дискусијама.
З. М. Кос у Архиву док проучава Проглас цара Фрање Јосифа
О дубичким комунистима у прва два месеца рата
Историјска је чињеница да је генерална политика КПЈ у том периоду била строго усклађена са директивама из Москве и од друга Стаљина, а које су преношене преко партијске централе у Загребу. Због важећег пакта Рибентроп–Молотов, комунистички покрет је заузимао специфичну, пасивну позицију према окупационим снагама све до напада Немачке на СССР. Измишљати некакав локални „напад дубичких комуниста на Војску Краљевине Југославије” на овом микропростору у прва два месеца рата је ван ове теме.Али причати о саморганизовању и одбрани од усташа је могуће.
О Суду БиХ, циничном политиканству и стварним размерама затирања Козаре и више него безобразним предлозима !
Ваш предлог да се за Козару обратимо Суду БиХ далеко превазилази обично политиканство и покушај прављења паралела са страдањима која су се десила близу Козаре, али и мало даље у овом задњем рату деведесетих година. Та страдања из деведесетих су евидентна, ја их нити спорим нити негирам, али она једноставно нису и не могу бити предмет мојих тренутних истраживања, мој фокус је око Другог светског рата, што никако не значи да она не постоје.Прављења једначине није могуће.То тврдим.
Међутим, Ваше позивање на надлежност Суда БиХ представља управо цинично болну тачку Вашег коментара. По Вашој логици, и ту очигледно имамо „Влахе“, да се не сете! Намера је више него провидна, покушава се конструисати лажна паралела о страдањима у два потпуно различита времена, са сасвим различитим поводима и у потпуно другачијим историјским оквирима. Отуда у Вашој конструкцији и дебати израња тај фамозни суд. Он у овом контексту нема и не може имати никакву другу улогу већ да вештачки прави лажну паралелу и релативизује геноцид над српским народом из 1942. године и генерално у оквирима НДХ и Другог рата са страдањима у овом рату!
Било би више него јадно, па и истински трагикомично, да потомци жртава усташких, нацистичких и муслиманских фаланги своја историјска и правосудна права покушају данас остварити у једном таквом већу суда кога Ви наводите. Замислите тај апсурд да у том правосудном већу седи неки далеки рођак официра за логистику на Козари (из или око породице Курта Валдхајма), док поред њега одлучује унук усташког официра са те исте Козаре, а као трећи „независни” судија пресуђује потомак припадника Ханџар дивизије. Тражити правду за покољ Поткозарја пред таквим инстанцама није само правни промашај, већ брутална и директна увреда за јасеновачке и козарске гробове — Српске!
Историјски, питање међународне правне верификације овог геноцида из 1942. године су већ покренули академик Владимир Дедијер и Бертранд Расел кроз Раселов суд. Са смрћу тих великана, та врста институционалне борбе је заустављена. На Козари и широм бивше Југославије десило се страдање библијских размера које се не може поредити ни са чим: страдало је преко 20.000 деце, више од 100.000 цивила и око 10.000 војника. Како год то данас неко покушавао да назове, то је било потпуно истребљење и нема даље. Покушај повлачења паралела између ових епоха и увлачења Козаре у актуелне судове и страдања у задњем рату тема је за психологију и социологију колективне подвести, а не за данашње дневне политичке калкулације.
У истраживачком амбијенту Архива БиХ: Аутор и приређивач Зборника Зоран М. Кос са сарадником Раденком Рајом Вујасином у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву, испред портрета Гаврила Принципа и кутија препуних оригиналне историјске грађе, снимљено током заједничког зимског архивског истраживања. Док интернет дебата почива на површним чаршијским калкулацијама, истина у Зборнику „Кад прошлост проговори” исклесана је вишегодишњим радом управо над оваквим примарним изворима првог реда.
(Фотографија и документ у приватном власништву аутора Зорана М. Коса)
Документ о извршењу геноцида: Оригинална насловна страна Посебног издања новина „Усташки глас” (Број 7), штампаног у Бањој Луци 19. српња (јула) 1942. године, са тријумфалним насловом „ПАЛА ЈЕ КОЗАРА”. Овај примарни извор првог реда доноси званични проглас генерала-мајора Штала, команданта борбене групе „Западна Босна”, након завршетка Козарске офанзиве, у којем се признаје заробљавање преко 8.000 партизана и затирање збегова. Овај папир је још један научни шамар за ревизионисте – у целом званичном прогласу заједничке немачко-хрватске војне силе нема ни помена о „Власима”, већ се јасно дефинише простор и народ Поткозарја осуђен на потпуно уништење.
О Мраковици у прогласу усташа:
“ Javnosti je međutim više poznat drugi vrh Kozare, Mrakovica, visok 806 metara, koji je poznat kao omiljelo izletište i ljetovalište Banjalučana i mnogih Zagrepčana. Sa vojničke strane Mrakovica je važna u toliko što predstavlja u neku ruku razkršće, preko kojega vodi jedini koliko-toliko prohodni put, koji može poslužiti za prevoz ratnog i inog tvoriva. “
(Фотографија и документ у приватном власништву аутора Зорана М. Коса)
ИЗВОРНИ ПРЕПИС ДОКУМЕНТА:
MINISTARSTVU NASTAVE I BOGOŠTOVLJA
ODJELU ZA PUČKU NASTAVU
u ZAGREBU
Jelena Đorode Perovića
bivša učiteljica u Hašanima
Kotoru bosansko-krupskom,
molba za ponovo-namještenje u službi.
Bila sam skoro tri godine učiteljica u selu Hašanima kotoru bosansko-krupskom.
Na temelju Naredbe Velikog župana Velike Župe Krbava i Psat od 21 lipnja 1941. godine, broj: 5883, prep. V.Ž. a u smislu Zakonske odredbe od 16 travnja 1941. g. broj X. – 12-1941. godine o imenovanju, promaknuću i umirovljenju službenika, otpuštena sam iz državne službe kao i svi učitelji grkoistočne vjere, župe Krbava i Psat.
Moj otac je Crnogorac, a Ministarstvo unutrašnjih poslova donijelo je pod brojem: 2501 od 14-V-1941. g. odluku po kojoj se s Crnogorcima imade postupati kao sa Srbima.
Međutim njihova ekscelencija ministarstva negdje dirati, jer su oni državljani Crne Gore prijateljskog naroda.
I zato molim ja molim gornji Naslov da me povrati u državnu službu, u jedno od sljedećih sela: Maslovare, Miluse, Mračaje, sve u kotoru bosansko-grubišnom ili u Korebovo u kotoru banjalučki.
U Banjoj Luci
dne 10 studenog 1941 god.
Jelena Đ. Perović, v.r.
učiteljica
CRNOGORSKI NACIONALNI KOMITET
PREDSTAVNIŠTVO U ZAGREBU
Frankopanska 9. — Telefon 4352.
MINISTARSTVU NASTAVE
ZAGREB
U Zagrebu 14 studenog 1941.
Prednju molbu naše državljanke čast mi je preporučiti i zamoliti da bude što je moguće prije povoljno rješena.
M.P.
CRNOGORSKI NACIONALNI KOMITET
(Svojeručni potpis nečitak)
NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA
MINISTARSTVO NASTAVE U ZAGREBU
Broj: Pr. 2489 dne 17. studenog 1941.
ODJEL ZA PUČKU NASTAVU
PREDMET: Perović Jelena, učiteljica u Hašanima, moli primitak u službu.
KOTARSKOJ OBLASTI
BOSANSKA KRUPA
(Okrugli pečat: Nezavisna Država Hrvatska, Ministarstvo nastave, Zagreb)
ФОТОГРАФИЈА 6: Војна легитимација поручника Југословенске армије Данице Душанке Перовић]
Оригинална војна легитимација активних официра Југословенске армије (Серија Д, Број 6051), која припада рођеној сестри учитељице Јелене – поручнику Даници Душанки Перовић. Овај изворни документ из моје приватне архиве јасно осликава сложеност поткозарских породичних судбина: док је Даница, заједно са сестром Лепом (народним херојем), након рата заузимала високе официрске позиције у духу југословенског титоизма, њихова рођена сестра Јелена је 1941. године од усташких власти отпуштена и прогоњена искључиво као Српкиња. Историја Козаре се истражује оваквим неумољивим чињеницама, а не чаршијским нагађањима.
(Фотографија и документ у приватном власништву аутора Зорана М. Коса)
Сва фото и документарна грађа у тексту су у приватном и ексклузивном власништву аутора Зорана М. Коса. Сва права задржана.
Линк ка тексту на који реагујем:
ФОТО: Зоран М. КОС
