У униформи друге боје

Пише: Владимир ЈОВАНОВИЋ/Монитор

Бившег припадника оружаних снага самопроглашене Републике Српске Крајине (РСК), капетана Рената Петрова, Жупанијски суд у Задру је 1995. казнио на 20 година затвора. Но, дуго им није био доступан. Уточиште је пронашао у САД-у, гдје је добио пасош, али и државни посао – ангажовали су га у Бироу за националну безбједност.

То није једина необичност његове биографије. Петров је по оцу и по мајци етнички Хрват а терете га да је 18. новембра 1991. био у ескадрону који је у Шкабрњи масакрирао 44 Хрвата; наводно је пуцао у главу једном старцу.

Са мајком Милевом, која свих ових година живи у Бенковцу, није био у непосредном контакту. Тврди да је 1991. на избор униформе њеног јединца пресудно утицала пријератна љубав, Српкиња из оближњег села са којом се оженио и добио двоје ђеце: „Ренато се морао двапут више доказивати него други зато што је Хрват”, рекла је за локалне новине.

У избјеглиштву се Петров развео. Уз помоћ бившег припадника УНПРОФОР-а је емигрирао у САД. Опет се оженио и у новом браку добио ђецу. Ухапшен је по међународној поћерници у априлу 2011. у Њемачкој. Када је изручен Хрватској, Милева је рекла да нема новца да отпутује до оближњег Задра и посјети га у притвору.

Петров је на једном претресу промијенио свој исказ о народности и декларисао се као Србин. Рекао је да је тог дана када се одиграо злочин у Шкабрњи био одсутан из своје јединице јер је био рођендан његовом оцу. Пресуда је изречена у септембру – неправоснажно је ослобођен. Тужилаштво се жалило, а његов адвокат је најавио одштетни захтјев против државе Хрватске од 200.000 еура…

Хиљаде и хиљаде других прича оних припадника неког од народа који су из исто толико вољних или невољних разлога обукли „непријатељску” униформу – чекају да буду испричане.

Чак око 9.000 моблилисаних Срба су прошли кроз ратне јединице Хрватске војске (ХВ). Тај податак је дуго година склањан од јавности, јер није био пријатан ни за власти у Хрватској, ни у Србији. Партизан и једини Србин члан Владе националног јединства из 1991 – 1992, Живко Јузбашић, у својој књизи Српско питање и хрватска политика пише како је Фрању Туђману, са списком 2.000 добровољаца, предлагао да се формира бригада ХВ-а искључиво од Срба.

„Рекао је да је то прегломазна јединица. Одговорио сам да ако не може бригада, нека буду српске бојне (батаљони), али ни то није прошло, ни сатније (чете). Бојали су се такве идеје. То је био доказ у прилог тези да Србе заправо нису ни требали”, свједочио је Јузбашић.

Неки од њих су, међутим, заиста и били добровољци на фронтовима од Дунава до Јадрана. Подофицир ЈНА Жељко Балтић, са комплетном обалском батеријом на острву Жирје код Шибеника је дезертирао у ХВ, те септембра 1991. топовском канонадом зауставио продор механизације Ратка Младића у град.

Сваки двадесети бранилац Вуковара – према евиденцији тамошњег удружења ратних ветерана – био је Србин, њих укупно стотињак. Међу њима су и Предраг и Ненад Гагић – синови Вукашина, православног пароха из Пачетина.

Предраг је био митраљезац на Трпињској цести, познатом „гробљу тенкова” ЈНА, гдје их је уништено неколико десетина. Заробљен је након пада Вуковара и пребачен у логор у Сремској Митровици. У прољеће 1992. је размијењен, али се од тешког злостављања никада није опоравио. Имао је чин сатника (капетана) ХВ-а. Умро је 2001.

Но, чак и ангажман у ХВ-у за Србе није била гаранција од губитка радног мјеста или деложације. Док је био на ратишту, Сплићанину Светозару Јовановићу, професионалном припаднику 4. гардијске моторизоване бригаде – вјероватно најелитније јединице у ХВ-у – група других хрватских војника је бесправно упала у стан. Гардисти су предложили Јовановићу да их оружјем ишћерају, но он је то одбио. Спор је трајао пуних 13 година и мирно је ријешен.

Било је и трагичних догађаја. Четворица припадника извиђачке сатније 113. бригаде ХВ-а – против којих се деценију воде судски процеси – терете се да су 11. августа 1995. током тзв. чишћења терена код Скрадина убили српске цивиле Николу (76) и Милицу Дамјанић (74) који су активном официру из сусједне 114. бригаде ХВ-а били ђед и баба по мајци.

Ратни вихор је узроковао и да се чланови породице налазе на различитим странама једног фронта. Адмирал Душан Ракић је због тога у Београду био тема неколико сједница Врховног савјета одбране (ВСО). Ракић је 1992. био начелник Штаба ратне морнарице у Кумбору, но неки су ставили резерву на његову каријеру. „Жена му живи у Сплиту, оба сина су му у Збору народне гарде (ЗНГ)”, казао је 9. децембра 1992. на сједници ВСО-а тадашњи начелник Генералштаба Живота Панић.

Ракићу је тестирана лојалност. ВСО га је послао на дужност у Книн. Био је министар одбране РСК-а. Двије године касније, тражио је да се врати на службу у ВЈ. „Одао се алкохолу. Има несређену породицу, био је у Мељинама на лечењу”, реферисао је 27. септембра 1994. на ВСО-у нови начелник Генералштаба Момчило Перишић. На крају, Ракићу су одобрили прекоманду.

Записници са сједница ВСО-а, чији је дио доступан Хашком суду, откривају да је Момир Булатовић на сједници 9. децембра 1992. рекао: „Ево, капетан фрегате, Брајковић Ратко – два брата су му у ЗНГ-у, а ради у обавјештајном органу”. То је забринуло Слободана Милошевића: „Ово са родбином по ЗНГ-ама, а још ради у обавештајним органима – то морамо видети”.

Док су из ВЈ удаљени Словенци и Хрвати који су остали након сукоба ЈНА са њиховим матичним републикама – а њих је било на стотине, лојални припадници мањина унутар СРЈ имали су висок, али суштински небитан ранг. На сједници ВСО-а 11. октобра 1993. Перишић је предложио да се размотри да ли је „политички опортуно” пензионисати генерала Исмета Краснићија.

„Његове интелектуалне и укупне способности су испод нивоа”, казао је Перишић, а Милошевић додао: „Да су испод нивоа, то је сигурно. Али, ја га не бих пензионисао; треба да имамо једног Албанца генерала”.

Истом згодом се расправљало и о генералу Енесу Тасу. „Није способан за војску”, казао је Перишић, „али њега смо оставили; он је Муслиман”. Тасо је 1991. био командант 51. моторизоване бригаде ЈНА која је дејствовала код Даља, на начин да је Тужилаштво из Осијека 2009. покренуло кривични поступак због убистава 11 хрватских полицајаца, те због тога што није спријечио убијање 92 цивила.

Након славонске равнице, Таса су послали у родну БиХ. Као замјеник генерала Милутина Кукањца је рањен 3. маја 1992. у Добровољачкој улици у Сарајеву, када је приликом договорене евакуације Команде 2. војне области – што је био услов ЈНА да ослободи ухапшеног Алију Изетбеговића – дошло до пуцњаве.

Два важна актера догађаја у Добровољачкој, али на супротној страни, испред снага Владе БиХ су били Срби – замјеник команданта Територијалне одбране Јован Дивјак, касније генерал и „други човјек” Армије БиХ, као и Зоран Чегар, замјеник команданта Специјалне јединице МУП-а БиХ. За Дивјаком је због Добровољачке Србија расписала поћерницу, по којој је ухапшен и притворен 2011. у Бечу, али је екстрадиција одбијена као неоснована.

Неколико других Срба су такође истакнути припадници Армије БиХ. Највећа војна одликовања, Златни љиљан и Златни грб са мачевима, постхумно су додијељена Чедомиру Домузу, пријератном полицајцу, средином 1992. погинуо у борбама код Трнова. Чедини вукови, јединица којом је командовао на Игману се сматра заслужном да је та планина, преко које је наредне три године ишао једини копнени коридор до опкољеног Сарајева, остала под контролом Армије БиХ.

Носилац Златног љиљана је и Славиша Шућур, по многим оцјенама најбољи тенкиста. Истакао се у борбама на сарајевском обручу – специјално у освајању коте 850 на брду Жуч, затим на Трескавици и Бјелашници, као и 1995. на Озрену.

Бројни други Срби у БиХ су такође дали значајан допринос у Армији БиХ. На примјер, Александар Мреница, рођен у Београду, мајор ЈНА, артиљерац на служби у Бихаћу и Задру, гдје се упознао са Атифом Дудаковићем, који је 1991. био официр код Ратка Младића. Дудаковић и Мреница су у Бихаћу, на почетку босанског рата, најспособнији у локалној Територијалној одбрани из које је настао 5. корпус Армије БиХ.

Када је Дудаковић у јесен 1993. постао командант 5. корпуса, Мреница је његов помоћник за оперативно-наставне послове. Израдио је планове свих важнијих операција. У недавно објављеном извјештају хрватске обавјештајне службе из тог времена пише да Мреница „води све акције из оперативног стожера док Дудаковић иде на терен”.

Бошњаци су, такође били припадници Војске Републике Српске. Хајрудин Мушановић из Скендер-Вакуфа је добио публицитет као „српски херој”, као и браћа Изет и Химзо Голић из Рогатице. Мајор Пашага Халиловић је био командант 3. семберијске бригаде.

За разлику од њих, Сафет Сејдић, припадник Интервентне чете ВРС-а из Смизовца, свједочио је у Хагу против Војислава Шешеља. Пуковник Осман Селак, једно вријеме командант позадинске базе 1. крајишког корпуса из Бања Луке, свједочио је против Милошевића и других хашких оптуженика.

Суд БиХ је за ратне злочине у логору Батковић осудио на осам година Џемала Захировића из Бијељине, а на 17 година због силовања осудио Јаска Газдића; обојица су били припадници ВРС-а.

У Хрватској је Фикрет Абдић, творац самопроглашене Републике Западне Босне, осуђен јер је наредио, планирао и организовао логоре у Великој Кладушу у које су затварани – Бошњаци.

Хрват Франко Симатовић, 1990-их начелник Обавјештајне управе МУП-а Србије, био је главни оперативац српске оружане побуне у Книну, утемељивач френкијеваца – злогласне ЈСО и њених филијала, такође Милошевићева веза са Жељком Арканом Ражнатовићем. Оптужен је пред Хашким судом за убиства и нехумана дјела и против сународника у Хрватској и БиХ.

МУП Хрватске потражује генерала Звонка Јурјевића, Хрвата из Славонског Брода, 1991. команданта југословенског ратног ваздухопловства, због „ратних злочина против цивилног пучанства”.

Један од најпознатијих припадника Хрватских одбрамбених снага (ХОС) у Мостару је био Сергеј Беловић, Србин, кога многи сународници помињу као најокрутнијег актера хапшења, пљачки и шиканирања. Убијен је наводно у свађи ХОС-оваца око подјеле „ратног плијена”…

Својевремено је Јанез Јанша тужио генерала Маријана Чада, Словенца, команданта 13. корпуса, да је био агресор. Суд у Копру је 1998. одбачио тужбу. Чад је једини заповједник ЈНА који је јуна 1991. у додијељеном сектору у потпуности и без испаљеног метка извршио наредбу из Београда да се трупама запосједну словеначке границе.

Објављено 4. јануара 2013. године

ФОТО: фејсбук