Накнадна памет из безбједне завјетрине

Како политички калкуланти преко ноћи постају дисиденти

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Анализа Бојана Димитријевића о томе како је Александар Вучић девастирао институције и вратио државу у феудално доба кнеза Милоша представља огледни примјер политичког конформизма и закашњеле храбрости. Чињеница да овај историчар и страначки функционер тек данас, са безбједне дистанце и након што је четрнаестогодишњи апарат моћи дефинитивно поражен, проналази интелектуалну смјелост да јавно сецира аутократију, носи неукусни жиг пуког прилагођавања новим околностима.

Док је тај исти систем пуном снагом гушио институције, контролисао правосуђе и крчмио државне ресурсе, већина академске и политичке елите бирала је удобну тишину, јавно се бавећи далеком историјом док се пред њиховим очима брутално преписивала садашњост.

Његова констатација да су државне институције биле сведене на пуке извршиоце налога једног човјека није никакво епохално откриће, већ општепозната збиља коју су грађани Србије живјели и преживљавали свакодневно, без потребе да им то историчари накнадно објашњавају. Врхунски је апсурд и лицемјерје да се питањем „како обновити државу” данас баве управо они који су својом пасивношћу, калкулисањем и стратешким ћутањем активно кумовали њеном дугогодишњем пропадању.

Та врста опортунизма, у којој се из мишјих рупа излази тек када је политички кишобран моћи трајно сломљен историјском побједом Студентске листе, разоткрива сву биједу домаће елите. Институције нису уништене јуче, нити су се одлуке иза затворених врата почеле доносити тек пред ове изборе; систем је грађен годинама, а тишина оних који су морали бити глас разума била је његов најстабилнији темељ.

Овај наступ, стога, не функционише као аутентична критика режима, већ као очајнички покушај прања сопствене биографије и хватања прикључка за нови политички воз. Грађани оправдано осјећају гађење према тој врсти академског кукавичлука који проговара тек када је опасност прошла, глумећи просвијетљене критичаре на рушевинама које су сами нијемо посматрали.

Лов на јефтине политичке поене и накнадно дисидентство више не пролазе код јавности која врло добро памти ко је пружао стварни отпор на улицама, а ко је чекао да се прашина слегне како би понудио своје салонске анализе. Историјска дистанца коју Димитријевић помиње у овом случају не служи науци, већ прикривању сопствене одговорности у времену када је ћутање било најпрофитабилнија валута.

А ти новопечени „хероји” и салонски дисиденти данас поносно шетају по телевизијским студијима, просипајући накнадну памет и глумећи ослободиоце јавног простора који су заправо ослободили студенти на улицама.

Док је бивши режим градио аутократију, мрвио законе и отимао дјечије доплатке, ова уважена академска и политичка елита је у потпуној завјетрини примала државне плате, писала историјске уџбенике и мудро вагала сваку ријеч како се не би замјерила финансијерима и центрима моћи. Њихов прорачунати патриотизам одувијек је имао рок трајања и јасну цијену, а храброст им се активирала тек оног момента када је побједа студената разбила зид страха и када је постало потпуно безбједно пљувати по ономе кога су до јуче понизно обилазили.

Нема ништа огавније од тог таласа интелектуалног лешинарења, гдје се људи са докторским титулама гурају у прве редове да поставе дијагнозу друштву које је већ одавно на апаратима. Они сада преписују историју у реалном времену, покушавајући да избришу сопствене године кукавичлука, политичког сљепила и конформизма.

Док су стварни борци и грађани трпјели притиске, губили послове и борили се за голу егзистенцију противећи се систему, ови салонски стратези су чекали исход битке у својим безбједним мишјим рупама, да би данас изашли као „водичи кроз транзицију” и моралне судије.

Сва та њихова изненадна брига за обнову разрушених институција и повратак здравог разума представља врхунски цивилизацијски блам и увреду за елементарну интелигенцију народа. Јавност не пати од колективне амнезије и врло добро види то прелетање из потпуног полтронства у радикалну критику. Ти накнадни хероји, који су проговорили тек када је опасност прошла и када је трон остао празан, нису никаква алтернатива нити спас они су само жалосно огледало трулог система који се не мијења промјеном власти, већ потпуним одстрањивањем оваквих вјечитих опортуниста са јавне сцене.

Бојан Димитријевић

више није уважени професор и неутрални чувар историјске истине, већ само још један у низу салонских генерала који су храброст открили тек када је рат завршен, а трон остао празан. Чињеница да се овај историчар, након четрнаест година савршене академске тишине, данас јуначи пред камерама издавачке куће Цатена Мунди и упоређује пропали систем са временом кнеза Милоша, врхунски је политички и интелектуални безобразлук. Док је тај исти систем, под патронатом бившег режима, систематски пустошио државу, контролисао правосуђе и пљачкао фондове за дјечије доплатке, Димитријевић је мудро ћутао у својој безбједној завјетрини, пазећи да се ниједном писаном ријечју не замјери политичким спонзорима.

И за сам крај,

право питање није како ће ови новопечени критичари обновити државу, него како ће академија икада обновити свој образ након четрнаест година понизног ћутања. Када се једном промијени политички компас, салонске анализе постају потпуно безвриједне, јер историју не пишу они који су чекали у сјенци, већ они који су имали храбрости да је на улицама промијене.

На крају, питање за јавност:

Да ли је овај господин својим дугогодишњим ћутањем и калкулисањем нанио већу штету институцијама од саме аутократије против које данас тако гласно свједочи? Може ли се држава уопште обнављати са људима који су пуних четрнаест година ћутке посматрали њено рушење, пазећи само на удобност сопствене завјетрине?

Немојте ми само рећи, није смио! А сад се усуђује јавно да дијели савјете и држи лекције о обнови државе!

Питање је, колико још оваквих филозофа Србија уопште има, док се земља годинама уназад системски урушавала?

ФОТО: фејсбук