Ратни и послијератни сукоби, идеолошка репресија и неразјашњене судбине у Босанској Крајини (3) (ФОТО)
Аутор: Проф. др Вељко Ђурић Мишина
(Извор: Књига „Српски народ у Независној држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“)
Историографија мора да приђе свим питањима из прошлости са потпуном објективношћу и без идеолошких погледа на рат између партизана и четника. Истраживање злочина комуниста на Козари и Поткозарју према идеолошким противницима или неистомишљеницима не значи негирање великих жртава српског народа.
Срби су били већинско становништво дијелова Босанске Крајине, Лике, Кордуна и Баније. На тој територији настао је устанак против Независне Државе Хрватске. По инструкцијама највиших партијских и партизанских органа, припадници Комунистичке партије Југославије и Комунистичке партије Хрватске наметали су своју политику и на тим просторима. Притом су сламали отпоре оних који се нису уклапали у комунистичко-партизанску идеологију и политику, не презајући од сурових казни и убистава.
Кад је ријеч о Босанској Крајини, кроз неколико примјера приказана је суровост партизанског руководства и комунистичке политике према ратном непријатељу, неистомишљеницима и цивилном становништву током и непосредно након Другог свјетског рата.
Насловне стране првог и другог тома монографије др Вељка Ђурића Мишине „Српски народ у Независној Држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“. На визуелном решењу обе књиге доминира мотив трновог венца, који симболизује страдање и мучеништво српског народа на овим просторима током и после Другог светског рата
Ратни сукоби, партизански пријеки судови и репресија на Козари (1942)
Борба против издајица, петоколонаша и четника била је предмет писма које је упућено партизанима у Славонији:
„Напомињемо вам да требате водити најнемилосрднију борбу против издајица наше борбе, петоколонаша-четника. Објаснити партизанима и народу прљаву и издајничку улогу тих бандита који су отворено ступили у службу фашистичких окупатора, па и усташа, који задају нож у леђа Народноослободилачкој борби, који хоће да народу поново наметну оно зло и патње које је народ трпио годинама. Издајници су вјерне слуге југословенске господе који преко њих желе да се поново врате у нашу земљу да би продужили пљачку, насиље и наметнули нашим народима ропство, глад и биједу. Све појаве четничке дјелатности, све издајничке елементе без разлике вјере и народности темељито и немилосрдно уништавајте у самоме зачетку“.
Један од устаничких вођа на простору око Шипова био је Симо Шолаја. Његова судбина је, по свему судећи, била одлучена на конференцији у селу Агићи одржаној 6. фебруара 1942. године. Тада се разговарало о стању у Петом крајишком одреду и сукобу са четницима Уроша Дреновића, који је, иначе, био један од вођа устанка. Том приликом закључено је:
„Требало је уједно изабрати на овој конференцији и нови штаб одреда, јер је Трећи одред требало подијелити на два одреда. На овој конференцији могло се видјети, према држању појединих командира чета, да је Дреновић успио да поколеба многе људе у Шолајином батаљону. Сам Шолаја, који је иначе нама одан човјек, борац првог реда, јунак онога краја, који је први у овоме крају пуцао на талијанске окупаторе, на конференцији држао се колебљиво и стрепио да не настане сукоб између четника и партизана. Усљед кризе која је настала у Шолајину батаљону, он је чинио уступке талијанашима и говорио на конференцији да ће он још једанпут покушати да Дреновићеве људе увуче у борбу против Талијана у нападу на Мркоњић.“
Симо Шолаја је погинуо у ноћи од 11. на 12. август 1942. године и ускоро је проглашен за народног хероја.
Факсимил прве стране Свакодневног извјешћа Жупске редарствене области у Бањој Луци од 28. листопада (октобра) 1942. године, заведеног под бројем Тај. 2778/42. Документ доноси детаљне податке о прослави годишњице фашистичког марша на Рим у бањалучком Хрватском државном казалишту, којој су присуствовали највиши цивилни и војни званичници НДХ и окупационих сила. У другом дијелу извјештаја опширно се описују акције и упади четничких јединица у села Обровац и Јањом, као и партизанске диверзије на рудничкој прузи у котару Приједор
Факсимил друге стране извјештаја Жупске редарствене области у Бањој Луци са краја октобра 1942. године, који садржи званични печат и потпис управитеља редарства др Иве Громеса уз усташки поздрав „За Дом спремни!“. У овом дијелу документа доносе се потресна свједочења и извјештаји њемачке војне команде о масовним злочинима и покољима које су усташке јединице извршиле над српским цивилним становништвом (укључујући жене и дјецу) на локалитету Брдо код Приједора и у котару Котор Варош. На дну документа видљиви су службени пријемни штамбиљ Општег опуномоћеника владе НДХ у Бањој Луци од 30. октобра 1942. године и руком писане службене биљешке
Поред самовоље неких комунистичких првака, на Козари је током 1941. године био формиран и партизански суд. На челу суда налазили су се: Јосип Мажар Шоша, Симо Ивановић и Бошко Башкот. Већина стријељаних била је осуђена од стране поменутог суда. У народу је познат локалитет Шошин јарак, недалеко од бука рјечице Мљечанице на Козари, гдје се, према причању локалног становништва, налази масовна гробница оних које су стријељали партизани. У гријех стријељанима узимано је све што се није подударало са комунистичком политиком на Козари – од отвореног противљења комунистима, до подршке монархији и продаје ракије усташама.
У мемоарима Бошка Југовића, јасеновачког логораша, пише да је у Шошином јарку убијен Мићо Самарџија из села Пуцара, кога су због „подршке краљу скинули голог и стријељали“, као и сестре Љубица и Роса Вучен, које су убијене на поменутом локалитету наводно зато што су продале усташама ракију.
У Прогласу пријеког суда на територији 2. крајишког одреда, од 6. фебруара 1942. године, наведено је 31 име стријељаних цивила и партизана, оптужених по разним основама. Од тога броја 30 су били Срби и један Муслиман.
Брачни пар из Међувођа (Босанска Дубица), Михајло и Стана Аћимовић са ћерком Маром, ликвидирани су зато што су током њемачке офанбиве у фебруару 1942. године на своју кућу окачили заставу са кукастим крстом. Тим чином су преживјели долазак Нијемаца и усташа, али не и партизански пријеки суд.
Четири сељака из села Комленац (Босанска Дубица) стријељани су због наводне четничке пропаганде.
Александар Вребац убијен је због наводног непријатељског става према партизанској борби, а његов син Милош због тога што није казао у којем правцу је побјегао његов отац.
Роса и Љубица Вученовић из Кнежице (Босанска Дубица) ликвидиране су због тога што ничим нису помагале партизански покрет.
Мирко Јанковић из Међувођа стријељан је зато што је слао своју жену у Дубицу, иако су партизани били забранили одлазак у град, „као примјер другима који још не схваћају важност слушања наредаба водства народно-ослободилачке војске и народне власти по општинама“. (Примједба приређивача З. М. Коса: Мој комшија Мирко Јанковић ликвидиран је у Косовом гају, и то не стрељањем већ клањем, након што је био присиљен да сам себи ископа раку). Са Мирковом женом отишла је у град и Роса, супруга Милована Јанковића, али је по повратку на њих запуцала усташка патрола и Роса је смртно погођена. Из докумената се види сљедећа одлука: „Обзиром на то да је Милован кажњен већ тим што му је погинула жена ослобађа се смртне казне јер је он у том послу једнако крив као и Мирко.“
Мирко Лајић, Јово Грубан, Симеун Бранковић, Јован Рачић и Љубан Грујић, партизани Прве чете Четвртог батаљона, као и Миле Шева, партизан Друге чете истог батаљона, побијени су због преласка на страну четника.
У Козарцу је због самовољног прикупљања хране стријељано неколико партизана, а међу њима и први командант ослобођеног поменутог села Обрад Давидовић.
Неколико партизанских докумената говоре да је било и отпуштених партизана према којима се требало односити са подозрењем и провјеравати их на сваком кораку: „Ставити под контролу све отпуштене партизане и о истима водити строго рачуна. Све отпуштене партизане свући и изути и обући партизане у чети.“
Посебан случај представља кажњавање бившег команданта једног батаљона Прве ударне бригаде Душка Јовића, по наредби Ивице Марушића Ратка од 8. јуна 1942. године, која је упућена политкомесару 4. батаљона уочи велике офанзиве на Козару:
„Бившег команданта батаљона Јовић Душка, непримјетно ставити под стражу. Одредити 2 друга партијца, који ће пратити његов покрет и недати му да се удаљи из амбуланте у Ламовитој до даљнег наређења овог или Оперативног штаба. Када се буде хапсио, његов револвер као и све остале ствари доставити у штаб ове бригаде… Одијело и веш, послије стрељања, предати руководиоцу магацина у Талиће. ОВО ВАЖИ КАО СТРОГО ПОВЕРЉИВО, ВАЖИ САМО ЗА ДРУГА ПОЛ. КОМЕСАРА И ДРУГОВЕ КОЈИ СУ УПОЗНАТИ С ТИМ.“
Два мјесеца послије велике офанзиве на Козару, у којој је страдао велики дио становништва , што у борбама, што у логорима и депортацијама, комунисти су организовали састанак 20. и 21. септембра 1942. године. Највише времена утрошено је на оптужбе против четника, па је закључено да они представљају главног сарадника окупатора и да је то повод уласку хрватског народа у партизанску борбу. Знатно мање времена потрошено је на сумњичења појединаца да су прочетнички настројени, а закључено је да је њих требало у ранијим борбама ликвидирати.
Ускоро је Обласни комитет за Босанску Крајину јасно обзнанио своје ставове:
„Важно је објаснити и саучесништво избјегличке владе и у јасеновачким злочинима не само по томе што четници сарађују са усташама и служе истог газду окупатора, него и по томе што четници лиферују српско месо за усташку клаоницу у Јасеновцу, што они својим издајама и злочинима омогућавају окупатору и усташама да истребљују читаве срезове и што, најзад, и сами тјерају голоруки народ под усташке ножеве и маљеве.“
Мада четници нису учествовали у њемачко-хрватској операцији на Козари, то није сметало партизанској пропаганди да фалсификује одређене чињенице.
Однос према концентрационом логору Јасеновац
Посебна врста неразјашњених догађаја тиче се односа комунистичко-партизанског вођства према концентрационом логору Јасеновац. Наиме, постоје индиције да је некако у вријеме здружене њемачко-хрватске офанзиве на Козару и Поткозарје у љето 1942. године неколицина партизанских команданата разматрала могућност напада на тај логор. О томе, међутим, нема сачуване архивске грађе, али има извора другога реда.
Станко Опачић Ћаница, партизански првоборац са Кордуна, у пјесми „Јасеновац“ наговијестио је сукоб међу вишим партијским и војним командама о евентуалном нападу на тај концлогор. Опачић је тврдио да је један командант предлагао напад, али је потом страдао под чудним околностима.
Павле Јакшић, један од партизанских команданата, родом са Баније, у својим сјећањима објавио је и ове ријечи:
„У међувремену сам сазнао преко аутентичних сведока да су напад на Јасеновац били запланирали средином 1942. Крајишници Мажар-Шоша, М. Пекић и браћа Шиљеговић, а средином 1943. славонски војнополитички руководиоци – Драпшин, Демоња, Маринковић, Станивуковић. Да је те акције ауторитативно спречио тадашњи политички комесар Главног штаба Хрватске Владимир Бакарић, док су готово сви планери овог више политичког него војног подухвата током времена завршили живот на мистериозан начин, или доживели необичне политичке и моралне ломове.“
Послијератне прилике и репресија ОЗНА-е и КНОЈ-а
Тешко је у потпуности разјаснити послијератне прилике на просторима Босанске Крајине, нарочито у дијеловима чији су становници ранијих година припадали или били на страни четничких јединица Југословенске војске у отаџбини. Послијератна политика према становницима тих крајева спроводила се на разне начине: од расељавања комплетних насеља, до хапшења и убијања истакнутих личности.
Чести доласци припадника Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) и Одељења за заштиту народа (ОЗНА) реметили су ионако немиран живот по селима. У свом осветничком походу партизанске власти су користиле сва могућа средства да би дошле до задатог циља: ишло се дотле да су комшијске несугласице и трвења употребљавали као основу за уцјене или казне. Изнад свега, репресија се завршавала кратким судским процесима и вишегодишњим казнама затвора.
У селима која су током ратних година била четничка упоришта репресија је била јача јер су малтретиране читаве породице, чији су припадници одвођени у логор у Завидовићима, гдје је многима било пресуђивано по кратком поступку. У међувремену, припадници ОЗНА-е нису бирали средства како би дошли до признања. Често се догађало да су појединци, у жељи да сачувају главу, признавали и оне кривице за дјела која нису починили. Тешко је сачинити комплетан списак оних који су доживјели репресивне мјере, иако о појединим случајевима постоји сачувана документација.
Од свих су најтеже прошле породице Лазара Тешановића и Симеуна Обрадовића, команданта 3. батаљона Врбашко-четничке бригаде. По казивању мјештана, припаднике њихове двије породице су малтретирали на разне начине:
Марка Тешановића, оца Лазара Тешановића, тјерали су да ископа по 11 гробница у току дана на каменитом подручју за свог сина Лазара, који је тада био у одметништву.
Лазарева жена и ћерка су морале побјећи за Србију.
Његов брат Тривун погинуо је у борби на Липовцу, док је други брат Алекса погинуо 1946. године. Алексину жену су силовали по наређењу, а то је учинио извјесни партизан Марић из Имљана.
Након тога су сву преосталу породицу одвели у логор, све док Лазар није убијен.
Породица Симеуна Обрадовића из Љубачева такође је доживјела сурово малтретирање, пребијање и одвођење у логор, док је он сам пронађен мртав 1947. године на ријеци Сави.
Судбина Лазара Тешановића и преглед страдања команданата
Посебно интересовање показали су припадници обавјештајних служби о трагичном крају Младена Стојановића, као и за оне четнике који су се још увијек налазили у дубокој илегали. Један од најпознатијих био је Лазар Тешановић, ратни командант Средњебосанског четничког одреда.
Тешановић је 10. јануара 1947. године опкољен у скровишту у планини Чемерници. Да не би пао у руке прогонитељима, извршио је самоубиство активирањем бомбе. Припадници ОЗНА-е су ставили Тешановићево мртво тијело на коња и довели га у Котор Варош. Потом су натјерали локални народ да гледа унакажено тијело. Нешто касније, тијело је закопано на непознатом мјесту, које до данашњег дана није утврђено.
У народу је остало увјерење да је он својом политиком спасио народ тих крајева и да није дозволио да се понови страдање које је задесило Козару и Поткозарје.
Појединачне судбине осталих четничких команданата на простору Босанске Крајине додатно указују на то да је већина њих ликвидирана након завршетка ратних операција:
Урош Дреновић (командант Мањачког четничког корпуса): погинуо приликом англоамеричког бомбардовања 1944. године.
Милан Малић (командант Бањалучког среза): ликвидиран 1944. године.
Јово Мишић (командант бригаде Мањачког четничког корпуса): ухваћен 1945. године и осуђен на смртну казну пред Војним судом у Бањој Луци.
Раде Малешевић (командант бригаде): ликвидиран 1945. године.
Илија Малић (командант бригаде код Раде Радића): ликвидиран у марту 1945. године код Прњавора.
Гостимир Станковић (командант батаљона код Раде Радића): ликвидиран у Јошаници 1946. године.
Вукашин Марчетић (замјеник команданта корпуса): непознате судбине.
Митар Тривунчић (командант бригаде): преживио рат и избјегао у иностранство.
Закључак
Револуционарни или превентивни терор који су спроводили комунисти и партизани послије њихове пропасти у Србији, започео је у Црној Гори, а наставио се у Херцеговини, Источној Босни, Далмацији, Лици, Кордуну, Банији и Босанској Крајини.
Страдали су они који нису прихватали комунистичку политику која се спроводила у ратним околностима, то јесте у револуцији. Страдање је појачано послије разлаза устаника на партизане и четнике. Терор је погодио чак и угледне устаничке вође, док су њихове присталице доживљавале разне врсте репресије која се огледала у паљењу кућа, отимању стоке, појединачним убиствима и другим притисцима. Терор и репресија настављени су и послије рата, само у другачијим околностима, што се јасно видјело и кроз саме врсте изречених казни.
Овај прилог је кроз неколико наведених примјера приказао скраћену верзију генезе револуционарног терора.
Радни договор у Београду (2023. година): историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина, теолог проф. др Здравко Пено и уредник Зоран М. Кос. Током састанка разматрани су издавачки планови и уреднички детаљи у вези са капиталним монографијама и зборницима радова
Након поклоњења сенима блаженопочившег патријарха Павла: Уредник Зоран М. Кос, Раденко Вујасин и историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина у порти манастира Раковац. Током сусрета разговарало се о култури сећања, духовном наслеђу и предстојећим издавачким пројектима
Историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина, аутор двотомне монографије о страдању и сувишним жртвама српског народа у Независној Држави Хрватској
Извори и напомене (Фусноте):
1.Писмо штаба Другог крајишког одреда од 26. марта 1942. године штабу Првог славонског одреда о борби против четника – Зборник НОР-а, ИВ/3, стр. 359-360.
2.Извјештај Оперативног штаба НОП одреда за Босанску крајину од 5. марта 1942. године Главног штабу Народно-ослободилачког покрета и Добровољачке војске за Босну и Херцеговину о развоју устанка у Босанској Крајини – Зборник НОР-а, ИВ/3, стр. 279.
3.Бошко Башкот, „У штабу 2. крајишког НОП козарског одреда“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, ИИ, Београд 1971, стр. 50.
4.М. Јанковић, н. д., стр. 46.
5.„Проглас покретног пријеког војног суда на терену ИИ К.Н.О.П Одреда ‘Младен Стојановић’“ – Меморијални музеј на Мраковици, Ф2/302.
6.„Проглас пријеког војно-цивилног суда ИИ Кр. Нар. Осл. Парт. Одреда“, Војни архив (Београд), фонд НОВЈ, к. 1703, бр. рег. 3/1-3.
7.Драгутин Станић, „У нападу на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, Београд 1971, ИИ, стр. 461-462.
8.„Другарским штабовима чета 1, 2, 3, 4 и 5, амбулантама 1, 2, и болници, командама општина – Штаб ИВ батаљона ИИ К.Н.О.П.О. ‘Младен Стојановић’“ – Војни архив (Београд), фонд НОВЈ, к. 1703, рег. бр. 13/1-9.
9.Архив Босне и Херцеговине, фонд „Архив Института за историју радничког покрета“, нерегистровано.
10.Влатка Вукелић, Владимир Шумановић, Четничке постројбе у служби Независне Државе Хрватске, Школска књига, Загреб, 2021.
11.Пјесма Станка Опачића – Књижевна реч, гласило Књижевне омладине Србије, стр. 256, 10. мај 1985; Станко Опачић Даница, Србин у Хрватској, Београд, 1989, стр. 77.
12.Павле Јакшић, Над успоменама, И, Београд, 1990, стр. 523.
13.О репресији спровођеној током првих послијератних година нема сачуване релевантне архивске грађе. Има у Архиву Републике Српске нешто мало документације о суђењима. Остала су, међутим, усмена предања о терору и жртвама.
Слика 7. Карта „Стратишта Српске уморене деце – Независна Држава Хрватска“, аутора Божа Грбића и Милана Шормаза, која приказује гробишне локације 54.009 дјевојчица и дјечака на укупно 3.358 стратишта. Мапа садржи детаљну легенду и табеларни преглед броја уморене дјеце и стратишта по државама према званичним подацима из Пописа жртава рата 1941–1945. године из 1964. године, јасно илуструјући територијалну распрострањеност и размере геноцида над српском децом у НДХ.
УСКОРО НА ПОРТАЛУ „СРПСКО ПИТАЊЕ”: ЕКСКЛУЗИВНО ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ КЊИГУ ПРОФ. ДР ВЕЉКА ЂУРИЋА МИШИНЕ О КРУНОСЛАВУ ДРАГАНОВИЋУ!
Након завршетка фељтона из капиталне двотомне монографије „Српски народ у Независној Држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“, Портал „Српско питање” у сарадњи са аутором ускоро доноси ексклузивне изводе и прилоге из најновијег истраживачког дела проф. др Вељка Ђурића Мишине.
Пред читаоцима ће се наћи темељна и научно утемељена студија о једној од најконтроверзнијих и најзагонетнијих фигура 20. вијека на овим просторима – Крунославу Драгановићу.
Кроз предстојећи серијал текстова, аутор расвјетљава кључне аспекте Драгановићевог дјеловања:
„Пацовски канали” (Ratlines): Организација и руковођење тајном мрежом евакуације којом су водећи ратни злочинци НДХ, на челу са Антом Павелићем, избјегли правду и пребачени у Јужну Америку и Франкову Шпанију.
Ватиканска веза и Завод Светог Јеронима: Улога Драгановића као кључног човјека из сјенке који је у Риму координисао помоћ преживјелим усташким структурама.
Мистериозни повратак у Југославију (1967): Размеђи између обавјештајних служби (ЦИА, британски МИ6, ОЗНА/УДБА) и неразјашњене околности под којима се Драгановић вратио у СФРЈ, гдје је провео посљедње године живота у Сарајеву без суђења, пишући за католичку штампу.
Заснована на строго повјерљивој и дуго скриваној архивској грађи до у детаље, ова књига доноси потпуно ново свјетло на историјске догађаје, завјере и обавјештајне игре које су деценијама кројиле судбину српског народа и Балкана.
НАПОМЕНА: Текст опремио и уредио З. М. Кос за Портал „Српско питање”, по одобрењу и сагласности аутора. Сва права припадају аутору / задржана! Коришћене фотографије потичу из приватног албума Зорана М. Коса.
ДРУГИ ДЕО можете прочитати на линку:
