Срби преко Дрине и академска дистанца, прећуткивање историјске истине

Пише: Српскопитање

У српској историографији и културном памћењу постоји образац систематске маргинализације „западног српског простора“. Тај образац се може пратити кроз неколико кључних примјера.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875–1878. остао је без свеобухватне синтезе на српском језику, иако је био највећи европски сељачки устанак 19. вијека. Разлог вјероватно лежи у политичкој осјетљивости устанка. Свако инсистирање на српском идентитету у Босни могло се тумачити као претензија, па је академска заједница бирала тишину. Тиме је створен простор да страни аутори обликују наратив, док су српски извори остали непреведени и недоступни. Шира јавност у Босни и Херцеговини и Србији није имала прилику да се упозна са европским виђењем устанка, па су многе чињенице остале затворене у архивима. Без превода, није било довољно аргумената у јавном простору да се супротставе каснијим спекулацијама и негацијама српског присуства. Хрватска и бошњачка историографија попуниле су празнину, обликујући интерпретације које су често ишле против српског континуитета. Да су ти извјештаји били преведени и публиковани, могли су спријечити крваве догађаје и касније манипулације, јер би показали реалну слику српског живота у Босни и Херцеговини. Објављени преводи би спријечили касније тврдње да Срби у Босни „нису постојали“ или да су „накнадна творевина“. У јавном простору би постојала јасна документација која би онемогућила да се Срби представе као агресори, јер би извјештаји показали да су они били раја, кметови и жртве феудалног насиља. Да су ти извори били доступни, крвави догађаји 20. вијека могли су бити барем дјелимично спријечени, јер би се историјска слика заснивала на чињеницама, а не на митовима и негацијама српског присуства преко Дрине. Видјело би се да су путописци јасно биљежили да Срби чине највеци дио становништва, да су везани за српску православну цркву и да су носиоци устаничких покрета. Да су били преведени и публиковани, не би било могуће проводити политику у којој се Срби приказују као агресори, јер би документована историјска присутност јасно показала њихову стварну улогу и положај.

Сличан образац види се и у односу према хумској писмености. Хумска и Благајска плоча, као најстарији епиграфски докази српске ћирилице, остали су на маргинама српске историографије. Политички и идеолошки разлози (од југословенског инсистирања на јединству до историографске инерције фокусиране на Рашку и Немањиће) довели су до тога да Хум никада није приказан као равноправан културни центар. Недостатак синтезе учинио је да хумска традиција остане локална тема, а не дио ширег наратива о развоју српске писмености и зивоту Срба на овим просторима. Због недостатка публиковања и популаризације, Мирослављево јеванђеље није у јавном памћењу препознато као доказ хумске писмености и српског присуства на просторима западно од Дрине. Тиме је изгубљена прилика да се Хум прикаже као равноправан културни центар, а српски идентитет у Босни и Херцеговини потврди кроз један од најважнијих рукописних споменика средњег вијека.

Трећи примјер је одсуство краља Твртка и војводе Влатка Вуковића из косовске епике. Иако је Твртко послао сву своју коњицу и тиме жртвовао сигурност властитог краљевства, епика га не памти. Твртков поступак заиста одражава понашање човјека који се одазива на Лазареву клетву, ону завјетну формулу да „на њему клетва не остане“ ако се не одазове на Косово. Косовски циклус обликован је као мит о српском идентитету везан за Лазара, Милоша и Југовиће, док су прекодрински актери остали изван митолошког круга. Тиме је косовска епика постала симбол српске жртве, али по цијену потискивања шире српске димензије битке. Вуково Косово, као други етнички простор, може се посматрати аналогно Босни. Оба су била дио ширег српског етничког простора, али су у епици остала у сјени. Њихова жртва показује да је Косовска битка била заједнички српски чин отпора, али је народна пјесма и каснија историографија обликовала мит у којем су они остали изван круга „правих“ јунака. То је облик историјског самоодрицања, јер се одрицањем од њих заправо одриче и дио српске историјске баштине. Косово је у колективном памћењу остало везано за мјесто битке и за наводну издају Вука Бранковића, управо зато што је народна епика тражила симболичке фигуре које ће носити морални оквир приче. Вук је дошао из другог простора (из области Косова и дијела Македоније) и у епици је постао „други“, онај који се издваја из Лазаревог круга. Лазар и његови су мученици и јунаци, Вук је издајник јер је „други“, а босански актери су прећутани. Твртко и Влатко су прецутани као да нису ни постојали. Епика их је изоставила јер је била обликована у културном простору Лазареве Србије и тражила јунаке који су непосредно везани за тај простор. Историографија је наставила исти образац, често их приказујући као „људе из неког другог народа“, чиме се имплицитно одрицала њихове улоге у српској историји.

Савремена академска заједница у Београду наставља исти образац. Дистанца према Србима преко Дрине није резултат незнања, већ комбинације политичке осјетљивости, идеолошких насљеђа, академског прагматизма и властите снисходљивости. Њихова судбина се доживљава као „вањска“, па се најрадије прећуткује. Такво понашање је у супротности са нормалним односом према дијелу властитог народа, јер значи одрицање од историјске и моралне одговорности. Посљедица је да се ствара празан простор у којем други национални наративи, посебно хрватски, могу да се наметну и негирају српско присуство у Босни и Херцеговини. Када академска заједница у Београду показује дистанцу према Србима преко Дрине, то се може описати појмовима апатије и емоционалне индиферентности. То није само политички прагматизам, већ стање у којем се туђа судбина доживљава као „вањска“ и небитна, што је у супротности са нормалним понашањем према властитом народу.

Оптуживање властитог народа преко Дрине за све и сваста није само унутрашња слабост, већ директна помоћ негаторима. То је морални суноврат дијела заједнице. Умјесто да се брани и доказује историјска истина и континуитет, српска заједница сама себе потискује и тиме омогућава да се учврсте наративи у којима се Срби у Босни и Херцеговини приказују као агресори или као народ без историјског коријена. То је облик историјског самоодрицања који има озбиљне посљедице по идентитет и памћење. Негатори добијају потврду да Срби сами себе не признају, па је лакше наметнути наратив о њиховој „непостојећој“ историји.

Све ове тачке повезује исти образац. Српска историографија и академија потискују западни српски простор из наратива, било да је ријеч о устанку, писмености, епици или савременом идентитету. Тај образац омогућава да се појављују негације српског присуства, јер одсуство властитог наратива отвара простор другим интерпретацијама. Маргинализација није случајна, већ системска, и управо зато је данас могуће да се тврди како Срба у Босни и Херцеговини „није било“, иако су историјски извори јасно показивали супротно. Исто се догадја и са Косовом и Метохијом гдје се Срби приказују уљезима, узурпаторима, отимацима тудје земље, отимацима тудје историје, итд. Наметање оваквог приступа у школама значи да се морални суноврат претвара у институционализовану праксу. То је најопаснији облик самоодрицања. Не само да се прећуткује историјска истина, него се нове генерације одгајају да је не траже и да је не бране. Одгајају се у стању да буду намјерне незналице. Млади се уче да се одричу дијела сопственог народа, па се ствара трајна дистанца према Србима преко Дрине.

Изјаве и дјеловање дијела академске заједнице у Београду нису само дистанца, већ активно одрицање од дијела сопственог народа. Умјесто да се препознају историјске околности и егзистенцијална борба Срба у Босни и Херцеговини и сире, она се проглашава „неморалном“. Ово отвара простор да се у јавном дискурсу учврсте наративи у којима се Срби приказују као агресори, који су досли са стране, а њихова историјска присутност негира.

Извор: фејсбук страница Сакривана историја Срба

ФОТО: фејсбук