Косово није против Козаре, Козара није против Косова

Подјелите чланак

Број прегледа: 1.000

Гдје су нестали људи? Гдје су нестали пси?

Пише: Зоран М. КОС

Јутрос ми је један текст у листу „Данас“, под насловом „Битка на Козари је неупоредиво значајнија од Косовске битке“, покварио јутарњу кафу.

Не зато што неко има другачије мишљење. Различита мишљења су нормална у слободном друштву, а научна историографија почива на расправи, доказима и преиспитивању.

Кафа ми је пресела зато што се из текста, готово из авиона, види да се једна од највећих трагедија Козаре покушава искористити за један пролазни дневнополитички тренутак и идеолошку поруку.

Полемика је легитимна. Али злоупотребљавати Козару, њене жртве и њену голготу како би се водиле савремене идеолошке битке није историографија. То је публицистика.

Козара није политички реквизит.

Козара није средство за доказивање било чије идеолошке или политичке исправности. Тим прије што је Козара изгубила главу и тело управо ради тога: Доказивањем да морамо и требамо „великом црвеном брасту“ помоћи и узети виле и бесног швабу угрдити вилама у гузицу (читај: дупе, „да те цели свет разуме“!)

Као што ни Косово није средство за дневнополитичке обрачуне.

Косово и Козара не стоје једно против другог.

Једно је велики историјски догађај средњег вијека који је обликовао колективно памћење, идентитет и културу сјећања. Друго је трагедија двадесетог вијека у којој су десетине хиљада људи постале жртве рата, злочина и геноцидне политике Независне Државе Хрватске и погубно лоших, небитно намјерно или ненамјерно, резултат је исти, потеза КПЈ и револуције која је тражила и требала крв и жртве.

Покушај да се једна трагедија прогласи „неупоредиво значајнијом“ од друге није историографија. То је реторика.Политиканство. Памфлет.

Историја није такмичење у мјерењу бола, симбола и жртава.

Али ако већ говоримо о Козари, онда морамо говорити истином.

Током њемачко-усташке офанзиве на Козару 1942. године, простор Поткозарја доживио је једну од највећих трагедија цивилног становништва на простору окупиране Југославије.

Према истраживањима историчара Антуна Милетића, Драгоја Лукића, и других, око 68.000 цивила је депортовано, углавном у логоре Јасеновац, Стара Градишка, Земун и друге логоре.

Међу њима је било више од 23.000 дјеце која су одвојена од својих родитеља. Многа нису преживјела. Многа су изгубила име, породицу и завичај.

То није била само војна операција.

То је била трагедија народа.

После Козаре остала је пустош.

Гдје су нестали људи?

Гдје су нестали пси?

То није само питање.

То је слика једног времена.

Козара је очишћена од цивилног становништва. Народ је одведен, убијен или расељен. Села су спаљена. Куће су остале празне. Породице су уништене.

Преживјели су говорили:

„Ни трава није остала.“

До краја рата многи крајеви Козаре остали су без живота какав је постојао прије 1942. године.

Није било дјеце која су трчала по селима.

Није било гласа домаћина.

Није било живота.

Није било ни паса.

А то није метафора. Само смрт.

Козару многи као и поменути аутор(и) посматрају као (не)равнопрабни војни сукоб, тако је и Бој на Кособву био, али Козара није то.Козара је гробнице и удио војног страдања је моћда око 7 од сто. Још мало као статистичка грешка а говоримо о наводној „војној епопеји“.То и поменути раде.То Козара није!!!

О томе ми је свједочи Радован Савановић Влаховић, старина из мог родног села, који је као дијете преживио козарски збјег и дио живота у земуницама подијелио са мојом породицом.

Његово свједочење говори о времену када је човјек био сведен на голу борбу за опстанак.

Свједочио је да су људи били приморани да уклањају чак и псе, јер је лавеж могао открити положај збјега и довести усташке јединице до скровишта.

Замислите ту слику.

Човјек који више не брани кућу, имање или богатство.

Човјек који брани само живот дјеце и породице.

Постоје и свједочења о мајкама које су, доведене до крајњих граница људске издржљивости, морале доносити незамисливе одлуке када би плач дјетета могао открити положај стотина људи у збјегу.

То нису приче за политичке памфлете.

То су ране једног народа.

Зато је недопустиво да се Козара користи као средство за дневне идеолошке потребе. Ране нас народа Козаре ране су још живе и крваре.

Жртве Козаре нису страдале за било коју идеологију(читај:није тачно!).

Страдале су као цивили, као породице, као људи.

Ко жели да разумије Козару, мора прво да разумије њену тишину.

Тишину празних кућа.

Тишину без дјечијег гласа.

Тишину без лавежа пса.

Косово и Козара нису противници.

Оба су дио историјског памћења.

Једно нас подсјећа на вјековну борбу и идентитет.

Друго на ужас двадесетог вијека и страдање невиних.

Козара заслужује истину, а не манипулацију.

Њене жртве заслужују поштовање, а не употребу.

Радован Влаховић, фебруар 2026. године: Поглед на Споменицу са Газиместана, додељену 1989. године као сведочанство његовог присуства на историјском догађају.

Радован Савановић Влаховић, старина из мог родног села. Као дечак је преживео козарски збег и добар део живота у земуницама делио са мојом породицом. Његова сведочења о страдању Козаре нису историја из књига, већ истина проживљена сопственим очима.